Piše: prof. dr. sc. Kristijan Krkač
Vidim na veliko se objavljuju podatci o tome kak Hrvatska ima jako puno olimpijskih medalja z obzirom na broj stanovnika, nacionalni dohodak i sl. Napose u odnosu na druge europske države. Štoviše, kak smo u samom europskom vrhu. Je, to je fakat, ali nekaj mi tu smrdi i nekak mi vidi da to nije baš za hvaliti se.
Zakaj? S obzirom na poziciju RH u EU to bi moglo značiti i to da je šport jedino u čemu smo dobri u europskom i svetskom omjeru. Naime, zakaj druge države imaju manje? Možda zato kaj su ostali ljudi bolji u nečem drugom u čemu je RH na samom dnu EU.
Pustimo sad gospodarstvo, pravosuđe, politiku i slične pojave de sve redom vlada posvemašnja korupcija. Uzmimo znanost, umjetnost, patente, izume, itd. i napravimo srednju vrednost. Mislim kak bu slika tad preciznija. Ili ukratko poražavajuća.
Hrvatska je tipična „ljetna država”, jer sve je dobro dok ima sunca, turista i športskih uspeha. Slika se stubokom menja na jesen, a postaje zastrašujuća zimi. Kad više ne bu posla za sezonce. Kad ne bu pranja u moru, jezerima i rijekama.
Kad dojdu računi za grijanje itd. Tu i tam koje stablo je možda predivno, ali šuma je na samrti. Verujemo nabožno da turistička sezona spašava turističku naciju, štoviše, ove sezone najpoželjniju svetsku destinaciju i na sličan način da olimpijske medalje spašavaju športsku i tjelesno-zdravstvenu naciju. No, ne spašavaju. Obje mogu služiti samo kao simboli i usto u najboljem slučaju kao motivacija, ali ništ više od toga.
Tak da te medalje treba gledati u mnogim omjerima. Prvo i prije svega u športskim i to je najvažnije i fakat z početka je takav kakav je. Ali postoji i šire okruženje športa (pravno, gospodarsko, političko de je stanje kakvo je, pa tim slijedom ni u športu ni bolje). Postoji i najširi omjer mesta športa u kulturi nacije. Nis baš ziher da buju Hrvati zbog tih medalja manje sedeli, više se kretali, manje jeli nezdravu hranu iz pekarnica, ili masno plaćali olfo super obroke od svežeg, a zaista uvezenog odleđenog trećerazrednog mesa, da buju manje gojazni (i time imali manje kardiovaskularnih problema).
Ak je tak, a to nek veli struka, onda se smijemo pitati kakav je utjecaj tih medalja na ostatak nacionalne kulture, od tjelesne, preko zdravstvene i gastronomske, pa do najelitnije? Ne znam, ali slutim – nikakav, ili sam ja morti ponovno slep i krivo vidim?
P.S.
Krenimo od toga da prvo treba napraviti lepi doček svim finalistima i osvajačima medalja, a zatim nek to posluži kao upozorenje političarima, ali i sponzorima.
